Opis
Žikica Grbić – Progon
Jesen 1949. Nova, najnarodnija od svih dotadašnjih narodnih vlasti poprima svoj totalitarni oblik. Do popuštanja stega još je daleko. Prve poratne godine, teške uvek i svuda, čine se još težima. Obavezni otkup. „Nestajanje“. Progon. Preki sudovi dele još preču pravdu. Dovoljna je i najmanja reč. Svačija se preispituje. Život se nastavlja.
„Događaj se dugo prepričavao, nagađalo se svašta, ali istine o svemu nije bilo. A izgleda da je neće ni biti.“
Ovo su obrisi platna na kome Žikica Grbić želi da naslika svoj roman. U sumornoj jesenjoj atmosferi, u posleratnoj teskobi, u spletu okolnosti dešava se ova priča.
Mada istorijski trenutak prosto mami na pripovedanje koje bi imalo ideološki predznak, Žikica Grbić vraća ovu priču tamo gde joj je i mesto: među ljude. U preplitanju nekolikih sudbina, autor odbija pozicioniranje i nastavlja da pripoveda o ljudima, o karakterima van uniforme i, koliko je to moguće, ubeđenja jer dobro zna da su ti ljudi u svoje uniforme uneli svoje karaktere. Zna da ih uniforma nije učinila ni boljima ni lošijima nego što su bili van nje.
Čitaoce koji su se ranije sretali sa delima koja je pisao Žikica Grbović ovaj pristup neće iznenaditi. Iako Progon predstavlja nezavisnu pripovednu celinu, ovaj roman je deo „Četiri priče o varoši“, četiri trenutka u istoriji koja je autor odabrao kako bi u duhu tih vremena progovorio – o ljudima i njihovom stradanju. Preostala tri dela iz ovog ciklusa zovu se Povratak, Pohod i Povlačenje (može se poručiti ovde). Nije previše važno da li je u centar pripovedanja postavljen monah živopisac ili se pripoveda o seobi skoro pa čitavog naroda, u obećanu zemlju ili bežanjem preko zemlje koja je sve samo ne obećana – u fokusu su ljudi i njihove sudbine
Van ovog tematskog kruga, čitaocima preporučujemo i roman Dostinika (može se poručiti ovde), delo za koje je već rečeno da pomera granice njegovog dosadašnjeg plodnog i uspešnog književnog rada, kao i dvoknjižje „Rade Tomov i 46 pesama“ (može se poručiti ovde).
Iz dela:
„Ona (istina – prim. ur.) je u isto vreme najprogonjenija i najtraženija stvar. Ono što je za nekoga istina, za drugoga nije. Svako će stajati iza svoje istine, smatraće da je samo on poseduje i širi, i ako treba biće spreman da umre za nju. Otkad je sveta i veka ljudi je prizivaju i oko nje se otimaju, a ona, i jeste tu i nije, čas blesne pa utihne. Gazili su je i carevi i kraljevi, i odore i mundiri, i uniforme i politikanti, a svi zajedno znali su da ona večno postoji.“
“Kada se jedne godine na Lazarevu subotu, pred Cveti, u vreme progona i hapšenja i sveopšteg „nestajanja“ začula kukavica, niko nije bio iznenađen. Tada se kukavica javlja i to je bilo normalno. Ali njeno kukanje potrajalo je i odužilo se sve do dugo u noć. „Neće biti dobro“, govorili su stari ljudi. I nije bilo. Dogodio se najnesrećniji događaj otkad je „nestajanje“ počelo.”
“Bilo je i kusih i repatih, svi uglas isto: „Daj!“ Jednima odem da se žalim, a oni kažu doslovce: „Naša mačka pojela šaku soli i uopšte nije pila vode“. Kao, ja toliko lažem. Ja se nasmejem, nasmeju se i oni. Jedan kaže: „Čekaj da ipak pitamo ’Mirka’, on će znati.“
„Ko li je ’Mirko’, pitam se, sedim i čekam, kad jedan nosi drenovu motku. Ja ustanem, vidim šta je: ’Mirko’ je velika istesana drenova motka. A oni kažu: „Sa’ će ’Mirko’ da te pita o čemu se radi, a ti da odgovoriš, on proverava ko krade a ko ne“. Ja se na kraju još i izvinim i odem. Još mi u glavi zvoni njihov smeh. Ali je se ne plašim, nek bude šta bude.”
Naša izdanja možete pogledati u našoj online knjižari.
