Opis
Zorka Jurić Suza na dlanu
Zorka Jurić – Suza na dlanu
Mada u svojoj osnovnoj nameri biografski, ovaj roman već od prvih redova donosi nešto drugačije. Zorka Jurić je, u želji da nam ispriča svoj život i priključenija, uspela da nam podari samu srž života. Od samog dolaska na svet život je junakinji delio karte sa kojma bi trebalo da svoju životnu partiju provede na društvenoj margini, malo sa jedne a malo sa druge strane te margine.
Kako ne bih otkrivao detalje, samo ću reći da sam u jednom delu naših razgovora primetio da sve to deluje kao da joj je sam Dikens pisao scenario za život. I sam naslov, Suza na dlanu, sugeriše da se pred nama nalazi priča koja je u svom osnovnom tonu tužna. A nije. Ova priča je sve osim toga.
Pričajući o sebi i ljudima kojima je bila okružena, naročito o majci, Zorka se dotakla i položaja žene u društvu čiji raskid sa patrijarhatom veoma postepeno teče, položaja nekoga koje druge nacije ili vere u mešovitoj sredini, položaja nekoga ko je mimo svoje volje u centru ratnog sukoba, iskorenjen iz svog sveta pa kalemljen drugde, ko bi imao svako pravo da u bilo kom trenutku kaže: Sada je dosta! Baš me briga za drugoga. Red je da malo mislim na sebe. Pa ipak, junakinja „Suze na dlanu“ uspeva da nam pokaže kako se možemo suočiti sa svakim izazovom koji život stavlja pred nas.
Sa jedne strane je život, moćan i silan u svojoj nepredvidivosti, a sa druge junakinja romana koja tu stoji sa smeškom, čiji se Élan vital uprkos svemu suprotstavlja.
Roman koji je napisala Zorka specifičan je više u svom tonu nego li u samoj naraciji. „Suza na dlanu“ je životna priča čiji je ton lako mogao skrenuti ka daleko tamnijem opisu događaja ali nije. Razlog tome je retko viđena autorkina životna energija i toplina njenog pisanja. Ja ne znam i ne mogu znati šta će biti rezultat Vašeg čitanja ovog dela, u koje će vas misli odvesti ono o čemu Zorka piše, ali smem da budem siguran da ćete se ove priče uvek sećati sa smeškom, smeškom koji je proizvod topline kojom svaki red ove priče prosto zrači.
Iz romana:
…Postoji neko ko gleda, ko pravdu dijeli. Zna Svevišnji da je Deva pretrpjela mnogo muke u životu. Zna On da se udala sa šesnaest godina iz najma. Udala se za čovjeka dva i po puta starijeg od nje. Za trinaest godina rodila osmoro djece i muž poginu. Četvero djece ukopala. Među njima sina od sedamnaest godina. Sav rat vukla svoju djecu. Ostala sama na Vunjakovom ognjištu bez krova nad glavom.
Dvije ćerke ranjene, jedna nijema do sedme godine. Sin od četiri mjeseca ostao iza oca. Za nju nije bilo odmora. Sedam dana je žela od zore do mraka da bi svome mužu napravila kakav-takav spomenik, da djeca znaju gdje im je otac sahranjen.
Da li je tu bilo ljubavi? Poštovanja jest, i nije sretna što ga je izgubila…
…Eh, to ti je život! Roman koji mi mislimo da ga pišemo. Ne, njega piše sudbina, a mi smo samo likovi u njemu koji se borimo za njega. Sudbina je pisac. Ona nas pomiče tamo i ovamo. Ona nas nagrađuje ili kažnjava. Mene je nagradila..
Uz ovo delo možete pogledati i druga dela koja smo objavili ovde
