Željko Jovanović
Stigma

750.00 RSD

Pred Vama je neobičan roman koji bez straha ulazi u tok svesti glavnog junaka iako je to, u najmanju ruku rečeno, veoma izazovan teren. Stigma je roman koji kroz ritam pripovedanja koji liči na saveremenu filmsku montažu i vešto vođenu radnju prosto pleni.

Na zalihama

Format:

A5, 21 cm

Broj strana:

142

Povez:

Tvrdi

Pismo:

Latinica

Godina izdanja:

2022.

Kategorije: , , Šifra proizvoda: 978-86-80558-28-8 Oznake:

Opis

Željko Jovanović Stigma

Željko Jovanović – Stigma

Željko Jovanović je mlad pisac koji već u prvom romanu uspeva da izvede nešto što i iskusnim pripovedačima često izmiče. Pred Vama je neobičan roman koji bez straha ulazi u tok svesti glavnog junaka iako je to, u najmanju ruku rečeno, veoma izazovan teren. Stigma je roman koji kroz ritam pripovedanja koji liči na saveremenu filmsku montažu i vešto vođenu radnju prosto pleni. Pravovremenim uvođenjem motiva lišenim pripovedačkog viška ovaj roman lako drži pažnju čitaoca uspevajući da istovremeno nagna na razmišljanje i zabavi. željko jovanović stigma

Iz romana:

… – Evo me, mama, završio sam posao! Doneo sam novac kući! Triput sam brojao, kako si mi rekla da uradim! – zadihano je uzviknuo nizak, debeo i proćelav čovek od tridesetak godina.

Stajao je u zakrpljenoj, crvenoj košulji, natopljenoj znojem.

– A cigarete?! Šta je sa cigaretama?! Jesi li ih doneo?! – upitala ga je krupna, starija žena od šezdesetak godina.

Sedela na maloj, drvenoj klupi, ispred stare i vidno oronule kuće. Od debljine ženinih nogu drvena klupica pod njom jedva da se primećivala.

– Jaoj! – uviknuo je Đorđe – izgleda da sam ih zaboravio! Molim te oprosti, mama! Evo, odmah ću otrčati do prodavnice da ih uzmem! – nastavio je, lupivši se šakom po svom znojavom čelu, mršteći svoje buckasto lice, na kom su stajale naočare sa glomaznim staklima.

– Znala sam! Na koga si tako glup?! Ko te je rodio tako nesposobnog i glupog?! Nego šta, nego da ćeš otići! Od jutros mi je ostalo samo još četiri cigarete! Šta si mislio, da ih do sutra razvlačim?! – bunila se starija žena. – Idi i požuri, pa jedi kad se vratiš iz prodavnice! Ionako si debeo kao stoka, vidi na šta ličiš! – nastavila je ona, vređajući. željko jovanović stigma

– Izvini, mama, stvarno nisam hteo! Evo, idem i odmah se vraćam, molim te ne nerviraj se! – smirivao ju je Đorđe…

 

…Prolazila je polako prva nedelja juna meseca. Prošlo je nekoliko dana od Đorđevog vraćanja kući sa krvavim nosem. Za to vreme je pokosio travu u dvorištu, ofarbao je staru česmu, zategao štrik, čak je i poljski klozet sam očistio, baš kako mu je maćeha naredila. Maćeha je i dalje odlazila već koji dan zaredom do prodavnice ne bi li naišla na Jovicu i poravnala stare račune sa njim i ne bi li mu rekla da ostavi jadnog Đorđa na miru. Jednog jutra na putu ka prodavnici zastala je kraj Đorđa, koji je bio na merdevinama, pod višnjom starog čoveka. Marljivo ju je brao.

– Ide li to? – upitala ga je maćeha u cvetnoj haljini.

– Ide, mama, vidi koliko sam višanja već nabrao! – zadovoljno je odgovarao sa dugih merdevina, držeći kantu u ruci, naginjući je tako kako bi maćeha mogla da je osmotri.

– Dobro je, Đorđe, dobro je! Samo pazi da ne padneš, budalo! Šta posle da radim sa tobom takvim? Ta višnja je ionako već dovoljno baksuzna sama po sebi! – povikala je maćeha na njega, i ne gledajući u kantu koju je on ponosno pokazivao.

– Neću, mama, ne brini! – nasmejano će Đorđe sa merdevina već odmakloj maćehi….

 

…– Šta ti je, Đorđe? Jesi li dobro? Hoćeš da razgovaramo o tome šta te muči? – zabrinuto ga je upitala mlada prodavačica dok je uključivala u struju kuvalo sa dosta vode za jutarnju kafu.

– Ne bih baš da govorim o tome. Sanjao sam nešto ružno, pa sam se uplašio. Nije bitno, prošlo me je – odmahnuo je rukom Đorđe, stavljajući hleb i nešto od namirnica na pult zajedno sa novcem.

– Kad god budeš hteo da razgovaraš o nečemu, a nemaš sa kim, slobodno svrati ovamo. Ja ću te uvek saslušati – napomenula mu je prodavačica, stavljajući mu namirnice i hleb u
kese, namignuvši mu uz prvi srk tek skuvane kafe.

– Hoću, svratiću – kratko joj je odgovorio postiđeni Đorđe zbog njenog namiga.
Na putu ka kući prošao je kraj starog čoveka koji je stajao i dalje na istom mestu, kao da se sve vreme nije pomerao odatle.

– Dobro jutro, Đorđe! – rečima ga je ponovo pozdravio starac.

– Jesi li se konačno razbudio? – upitao ga je kroz smeh.
– Dobro jutro, komšija. Jesam, nisam spavao dobro pa sam umoran. Izvini što ti se nisam javio malopre – pravdao mu se Đorđe pritom zevajući…

 

Uz ovo delo možete pogledati i druga dela koja smo objavili ovde

Video materijal kao i našu emisiju „Razgovori sa picsima“ možete pogledati na našem YouTube kanalu ovde