Opis
Danas je teško zamisliti svet u kome Vladimir Novičič, zakoračivši u nekadašnju Upravu grada stupa u lanac događaja kojima će se meriti njegov život – verovatno do samog kraja. Poput neke daleko mračnije Alise, on stupa u svet iza ogledala, svet nevidljiv i mnogim savremenicima a nama danas poznat samo po jezivim pričama. Danas to deluje neverovatno, da jedan telefonski poziv ili dojava proizvedu “administrativnu meru” koja znači zatvor, i to jedan od najgorih. Meru koja Vas obeležava za ceo život, čak i ako preživite zatočenje. I onaj život posle, i on je u ogledalu. Muke i strahove Vladimirove i njegovih sapatnika mi ne poznajemo. Mi represiju poznajemo u daleko blažem obliku, ako i to.
Vladimirovo svedočenje nije jedino ali jeste jedinstveno. Pripovednim talentom čoveka koji je za duga života puno čitao, on se već u svom prvom pisanom delu kao vrstan pripovedač. Blagodareći decenijama koje su prošle, Vladimir je stekao redak i skupo plaćen kvalitet: da u prvom licu pripoveda objektivno, bez patetike i žalopojki. Možda je to odlika svih koji su prošli kroz ovo zlo, možda samo njegova, ne znam. Znam smo da u njegovoj priči nema samosažaljenja, nema banalnog lamenta nad sudbom kletom, ima samo suočavanja sa izopačenom stvarnošću koji želi da nadjača. U ovim redovima naći ćete snagu koju je utkao u svaki red, naći ćete nepokorenog čoveka koji ne pristaje na poniženje. Nalik nekim modernim stoičarima, Vladimir i brojni njegovi istopaćenici ravnaju se zakonima logike, fizike i etike. I prkose.
Nije lako, kao što rekoh, razumeti okolnosti u kojima je jedan gimnazijalac tolika pretnja po državu da mora sa njime da se brutalno razračunava. U ispovestima svih golootočana ima nečeg kafkijanskog, u smislu paralelnog univerzuma u kome neke sile sude i presušuju, određuju sudbine, lome duhove. Ali, da biste počeli da razumevate taj i takav svet, morate da čujete nekoga od njih.
Iz dela:
“Sasvim neupadljiv ulaz tog tajanstvenog zdanja, koje su građani Kraljevine i okupirane Jugoslavije poznavali kao Upravu grada, progutao je 24. maja 1949. i poslednja dva gimnazijalca iz Treće muške gimnazije tzv. Informbiroovce, uključujući tu i devojke iz viših razreda Sedme ženske gimnazije, broj uhapšenih se popeo na oko dvadeset.
Ja sam se obreo u jednoj verovatno isledničkoj kancelariji, čiji su prozori gledali na dvorišni deo ove zgrade sa četiri krila. Prestravio sam se od samog izgleda ove oronule fasade do koje sunčeva svetlost nije dopirala. Osećao sam da mi srce snažno udara, kao ulovljenoj divljači. Lovac iliti islednik, Nenad Stefanović, pojavio se poslovno ravnodušnim glasom: Napiši šta si radio protiv državnog uređenja FNRJ. Ostavio je na stolu čist list hartije i olovku i izašao.
Ostao sam sam samcit više od jednog sata. Znao sam šta hoće od mene ili, bolje rečeno, šta su hteli od mene, jer su o meni znali sve. Moj drug se sam prijavio, i kazao im je da je bio povezan sa grupom koja je uhapšena u januaru i februaru 1949. Tom prilikom je pomenuo i mene, jer me je on uz moj pristanak i povezao sa Slobodanom Glumcem, koji nam je dao propagandni materijal pod naslovom „Kuda vodi nacionalizam Titove klike u Jugoslaviji“. Obavestio je ovog islednika, da smo ovaj materijal ubacivali u poštanske sandučiće na Vračaru. Treći član naše „antidržavne trojke“ bio je Duško Borović iz sedmog jedan, koji je na dočeku Nove 1949, napravio kratak spoj u vreme govora druga Tita. Te Nove godine dobro se sećam, jer smo je dočekali zajedno sa devojkama iz Sedme ženske gimnazije u sali osnovne škole Sveti Sava.”
