Opis
Predrag Đurić Melkiorov čin
Predrag Đurić – Melkiorov čin
„Melkiorov čin” preispituje činove Melkiora, i Melkiora s drugima. Preispituje odgovornosti za te činove, granice odgovornosti, ali i granice činova.
Pri samom početku romana piše: „Nešto u meni se pobunilo, ne mogu se tako stiskati reči, misli, sve ono što je Melkior ostavio za sobom, ali oćutah, nisam ja otac ovom mladiću, nije više ni Melkior, sad mu je jedini otac Otac Nacije, otac svakog našeg vojnika, otac svakog od nas.” Iz ovog odlomka otvara se jedan od mogućih puteva za razumevanje cele priče. Jedini otac, otac svakog našeg vojnika, otac svakog od nas je, dakle – Otac Nacije. I šta s njim?
Pisati roman s jasno naglašenom notom satire u savremeno doba prilično je velik izazov. Stvaranje književnog teksta izuzetno jake i jasne političke konotacije i intonacije predstavlja hod po ivici. U svakom trenutku, jednom nogom, ali i celim telom, može se pasti u pamfletsko pisanje. Takav pad značio bi izlazak iz književnosti i dalji hod, riljanje, kroz nešto što s umetnošću nema veze. Međutim, već od prvih stranica postaje jasno da „Melkiorov čin” neće pasti u ambis. Predrag Đurić je to postigao, pre svega, dobro promišljenom i pročišćenom osnovnom pričom, koju je onda razgranavao, a na trenutke i oneobičavao (naročito uspelim postupkom imenovanja, kako likova, tako i događaja (Melkior, Otac Nacije, Telemah, Penelopa, Egidus, pukovnik Blum, Ancien Régime, Voland…i u konačnici – sam Melkiorov čin).
„Odrastao u Ravnici, u kojoj je pogled kao vetar, bez početka i kraja, i u koju dospevaju mirisi dalekih mora i bludne pahulje najvišeg gorja, Melkior je ostao zauvek opčinjen prostorom. Prazni stadioni i trgovi u nedeljna jutra, po kojima tek lenjo tumaraju golubovi, lišeni publike amfiteatri i bioskopske sale strmih stepeništa, obale reka i mora u kasnu jesen, kada njima ne šeta niko. I sad, u ovoj nepoznatoj zgradi, gde će ga dovesti pod pratnjom, dok još uvek misli da je sve ovo sa njim neodmerena šala, očaravaće ga široki akustični holovi, beskonačna stepeništa na koja su se nastavljali visoki prozori što gledaju u dvorište.”
Evo jednog odlomka u kojem, na malom prostoru, doživljavamo ceo svet književnog junaka o kojem se pripoveda, njegov senzibilitet, njegov svetonazor.
Sve vreme nad ovim romanom lebdi i kroz njegove rečenice proplamsava pitanje slobode. To je još jedna od tema koja se čini podrazumevajućom, a o kojoj nije nimalo lako pisati. Proteklih četvrt veka o slobodi se, naizgled, počelo govoriti, nekad i na sva zvona. Činilo se da je ona, kao tema, pitanje, postala superstar. Razigrala se i sintagma „prava i slobode”, nekima je postala čak poštapalica. Ali, danas (opet) izgleda kao da smo opasno pobrkali/polupali lončiće, jer se prostor slobode, sloboda – dosledno sužava. Nekad i na naše oči. Svesni da smo često nemoćni, mi na to samo trepnemo. Ili zažmurimo. Ali taj proces se nastavlja.
I baš zato je važno da postoje ovakve knjige. U ovom slučaju roman, ali i drugi književni žanrovi – jer nam u fokus vraćaju neka od osnovnih pitanja koja se odnose na naše živote. Naravno, i na živote drugih. Ali hajde da ih sve nazovemo našim životima. Dakle, nema potrošenih, odnosno ispisanih, završenih tema.
Za kraj u malo ličnijem tonu – obradovalo me je kad sam pročitao ovaj roman još u rukopisu, a još više kad mi je autor ukazao poverenje i radost da o njemu napišem ovaj kratki tekst. Mišljenja sam da književnost, kako sam i napisao na početku, životu daje dodatni smisao. A taj smisao ide u paketu s pitanjima, preispitivanjima, odlukama i odgovornostima. Dobro umetničko delo je uvek i jasan politički čin. Predrag Đurić nam je podario knjigu koja će nam postaviti pitanja na koja možda nećemo tako lako, a možda i nikako, uspeti da odgovorimo: kako, zašto, kad i čiji je čin?
Ali dobra književnost je tu da postavlja pitanja, da uznemirava, a ne da nudi servirane i uljuljkane odgovore.
Bojan Krivokapić
Uz ovo delo možete pogledati i druga dela koja smo objavili ovde
Ukoliko želite, možete pogledati i naš podkast “Razgovori sa piscima” ovde
