Ibrahim Efendić
Tuaregova ispovest

Zbirka pesama Ibrahima Efendića jeste na prvome mestu zbirka refleksija. U ovom ključu se može tražiti zajednička nit koja povezuje teme o kojima smo navikli da čitamo u dnevnoj štampi ili periodici sa onim pesmama u kojima je centar čovek i njegovo duhovno biće.

Format:

A5, 21 cm

Broj strana:

172

Povez:

Meki

Pismo:

Latinica

Godina izdanja:

2019.

Categories: , Tags:

Opis

Zbirka pesama Ibrahima Efendića jeste na prvome mestu zbirka refleksija. U ovom ključu se može tražiti zajednička nit koja povezuje teme o kojima smo navikli da čitamo u dnevnoj štampi ili periodici sa onim pesmama u kojima je centar čovek i njegovo duhovno biće. U oba slučaja Efendić povezuje ono što je naoko teško spojivo. Reflektirajući na događaje koji ga okružuju prirodom njegovog položaja, on donosi kvalitet koji u konvencionalnom načinu manjka: čitajući u novinama o tim događajima radimo ono što inače radimo: informaciju prihvatamo kao takvu i eventualno je usvajamo ili potpuno poništavamo. Efendić nagoni da tu informaciju promišljamo, i još više od toga – podstiče nas i da je osetimo. Vreme u kome živimo je takvo da je protok informacija veoma brz, pa se često dešava da jednostavno nemamo vremena da primljene informacije obradimo. Dodajući lirski element koji je na prvome mestu emocionalna kategorija, podstiče nas da sagledavamo iz  ljudskog i duhovnog ugla, smeše razumevanja i saosećanja, podsećajući nas da je ono što je geografski možda daleko na čisto ljudskom nivou ipak izuzetno blisko. U ovome se krije jedna stara istina: koliko je potrebno i važno naše razumevanje i saosećanje drugome, toliko je važno i nama samima jer nas to čini ljudima. U tom smislu, može se reći da je pesnik ovde spona koja poništava granice uzdižući konkretne situacije na univerzalni nivo pitanja duše. Varirajući različite slike, Efendić ovu optiku izoštrava tako da u fokusu uvek bude univerzalno ljudsko.

Ispovedni ton u kome su pesme spevane doprinosi navedenoj opštoj atmosferi zbirke. Većina pesama nastala je u Libiji i to nudi jedan mogući pravac razumevanja. Skoro da se može zamisliti sin pustinje iz naslova zbirke, kako u noći, zagledan čas u zvezdano nebo nad Saharom čas u vatru pred njim, promišlja i oseća velike tajne koje kao da žele da mu se u tom miru noćne oaze otkriju u svojoj veličanstvenoj igri. Odsjaj vatre i poneki komad žara koji se iskri u tmini. U tom odsjaju možemo naslutiti njegovu siluetu, a vidimo samo metrek kojim razgoreva vatru. Izgleda kao da razgorevanjem vatre daje sebi snage da uroni u tajne još dublje. On luta kao što svi mi lutamo, mada je njegovo lutanje i fizičko i metafizičko. On luta, da mi ne bismo morali. Čitanjem ove zbirke susrećemo se s njim na metafizičkoj ravni, i pružiće nam svoje osvetljene tajne kao što bi nam pružio šaku urmi kada bismo ga sreli u fizičkoj ravni, u toj neimenovanoj oazi.