Nataša Ioannou
Avgolemono supa

Avgolemomo supa je kratak roman neobične topline, fokusiran na pitanja koja verovatno svi sebi postavljamo.

Format:

A5, 21 cm

Broj strana:

118

Povez:

Meki

Pismo:

Latinica

Godina izdanja:

2017.

Categories: , Tags:

Opis

Iako od prvog slova koračamo vođeni parom njenih očiju, samokritičnost i spremnost na participaciju u odgovornosti autorke, nadvladaće osobenosti prvog lica, i vrlo verovatno će se preneti kao doživljaj na svakog čitaoca. Njeni likovi, svi zajedno i svaki za sebe, odgovaraju konceptu jing i jang, i svaka njihova replika, baš u tom trenutku u kojem je izrečena, neretko bi promenila tok misli, a ponekad i spasila samog mislioca. Ja ne znam recept za avgolemono supu, ali sada znam da je avgolemono na Natašin način recept za ono malo što često promakne čulima, za zataškane tragove u podsvesti za kojima jurcamo osujećeni zaboravom, za minijature prečesto začinjene otrovom od kojeg se teško i nejasno vide konture neizrecive sreće. Ono najvrednije što nam spisateljica nudi tom kašikom, nije zbrojano u šakama lakog pirinča, niti se može opisati ukusom kojim domira nota limunovog soka, naprotiv, ona nas svojim perom miluje i sprovodi putem neporoznih uspomena, isceđenih poput slasnih crnih kiparskih maslina u tanak mlaz najčistijih i najiskrenijih osećanja. Ove stranice su prostor u kojem događaji postaju deo Rubikove kocke, koju ona pomera na sebi svojstven način, i jedino vreme koje se računa, računa se po ožiljcima i sočnim zalogajima, ali samo onako kada curi niz bradu. Taj mikrosvet lagano se provlači kroz trenutke koje mi pamtimo, ili kroz ishode koje još ni osetili nismo, i bez ikakvih pretenzija postaje epicentar na jednom makro nivou realnih ljudskih odnosa. Dok kroz različite situcije spisateljica preispituje svoj karakter, isti mamac ubačen je među nas. U tom prevrtljivom protoku vremena, pod čudnim spletom okolnosti kakvim obiluje život i ovaj roman, doživljajem sopstva, svaka glava umešana u Natašinu supu, sazreva kroz jasnije sagledavanje suštine postupaka onog drugog. Život kojem težimo dobrim delom rezultat je naše percepcije, ali još više, kako to autoka želi da poruči, plod čitavog procesa samovaspitanja, u kojem su za sretan ishod jednako bitne i dobre i loše okolnosti. Jednako bitni dobri i loši ljudi. A oni takvi kakvi jesu, ne zastupaju samo sebe, već su, kako to lepo objašnjava vremešna Jevrejka Rouz, najbolji odraz kultura i porodica iz kojih potiču. Na samom kraju, pa i na sredini, štaviše od samog početka, kako to i biva od kada je sveta i čoveka, poslednji element, glavni motiv i magijski sastojak supe jeste ljubav.

Iz recenzije Dušana Miletića