Opis
Aleksandar Djinovski Vrabac
Aleksandar Djinovski – Vrabac
O Autoru i zbirci pesama
Aleksandar Đinovski ostvaruje se kao pesnik u zrelim godinama iako gotovo ceo život piše stihove, zagledan u nebo i ljude, kojima se predaje do kraja ne štedeći emocije.
Igrom reči pronalazi poseban umetnički izraz i poeziju kojom nadilazi sve životne probleme, ispisujući svedočanstvo o nepobedivosti ljudskog duha.
Sluga Božiji koji u svemu vidi lepotu i dobrotu. Iskreni pesnik i ključar vrata koje samo poezija može da otvori.
Sabrat po peru i brat u Hristu
Anđelko Utješanović
.
Reč autora
Izdavačka kuća IBN studio objavila je jednu malu knjigu, zbirku poezije koja sadrži oko sedamdeset pesama, koje ja zabeležih.
Prvi tiraž nije velik, svega 100 primeraka, a cena jedne knjige u prodaji iznosi 1200 dinara, od kojih svih 1200 dinara ide u svrhu osnivanja biblioteke hrama Svetog Nikole u Višnjici.
Doprinos osnivanju biblioteke ne mora nužno da bude kupovinom moje zbirke pesama, to može da bude i kakva dušekorisna knjiga, ako neko ima priliku za tako nešto.
Reč urednika
Aleksandar Djinovski zaista spada u neobične autore. On, a mi koji ga poznajemo to smemo da kažemo, ne spada u ljude koji se štede, bilo kada treba stih popuniti emocijama, bilo kada treba ostaviti trag u zajednici. Iza ove zbirke se krije jedna veoma plemenita ideja, ideja osnivanja jedne biblioteke. Naoko, čini se da je Aleksandar sebi dao težak zadatak, ali ovo nije ni prvi ni poslednji put da se suočava sa takvim zadatkom. Verujemo da će uspeti, verujemo da će ova plemenita ideja naići na odjek kod svih koji mogu i žele da doprinesu.
Uz ovo delo možete pogledati i druga dela koja smo objavili ovde
Ukoliko želite, možete pogledati i naš podkast “Razgovori sa piscima” ovde
Izbor iz zbirke
Tu sam stao, da sačekam nešto,
pa sam video tebe kada pogledah gore,
sa grane na granu što skakućeš vešto
i nebo iznad nas, kao uzburkano more.
Jesen je već uzela danak krošnji toj,
pa ne beše lišća da ti smeta,
u razigranoj priči tvojoj,
kojom kao da me dozivaš, na kraj sveta.
Tvoje skakutanje sa grane na granu,
učini da pomislim da svuda dosežeš,
i nadam se, možeš mi pomoći da zacelim ranu,
pa ti dajem poruku, da je za sebe vežeš.
Otkud baš ti pored silnih ptica svih,
što u visine mogu da se vinu veće?
Da li zato što mi sad lepše staješ u stih
ili si sa tatom i mamom bio deo moje sreće?
Držeći me nežno za ruku, učio me razne reči,
ovo je trava, a ono drvo, eno ga i vrabac,
tada nije bilo kraja mojoj sreći,
pa povikah: Tata, tata, eno ga i „vabac.“
Mati me je učila da si vedar, i sve ti je lako,
na zemlјi te svuda ima, to znam sada,
a verujem da i gore je tako,
pa dok sam te gledao, rodila se nada.
Ja znam da si mali i da ne letiš visoko,
ali si meni blizak, opisao sam već,
a i Bogu si jednako drag kao galeb ili soko,
pa kada budeš skakutao gore, prenesi im moju reč.
Govorio im to nisam na vreme,
koliko ih volim i da mi puno znače,
pa zato sad nosim to breme,
a oluja iznad nas dunu još jače.
Priđoh stablu da ti kažem još nešto,
ali krošnja osta prazna, i ne videh te više,
kako sa grane na granu skakućeš vešto,
kada odjednom nebo posta tiše.
Oluja je stala kao uz pomoć nekog trika,
oblaci su vedrom nebu prepuštali mesto,
ali ostaše dva kao da se smeše, poznatog mi lika
koje kao dete viđao sam često.
Stiže nešto, zašto čekati sam stao
pa rekoh: „Zdravo, imali smo sreće
samo što još grad nije pao.“
„Čudno, ali ceo dan je vedro“, čovek reče.
